среда, 19 февраля 2020 г.

Выездная выставка "Дорогами Афганистана" / Выязная выстава "Дарогамі Афганістана" / Outing exhibition "Roads of Afghanistan"


14 февраля на базе ГУО "УПК Мижеричский д/с-БШ" состоялось районное мероприятие, посвященное Дню памяти воинов-интернационалистов. В мероприятии приняли участие экскурсоводы нашего музея.




14 лютага на базе ДУА "ВПК Міжэрыцкі д / с-БШ" адбылося раённае мерапрыемства, прысвечанае Дню памяці воінаў-інтэрнацыяналістаў. У мерапрыемстве прынялі ўдзел экскурсаводы нашага музея.




On February 14, on the basis of the State Educational Institution "Training and Production Kobninat Mizherichi's Kindergarten-Base School", a district event dedicated to the Day of Remembrance of Warriors-Internationalists was held. Guides from our museum took part in the event.



День памяти воинов-интернационалистов / Дзень памяці воінаў-інтэрнацыяналістаў / Memory day of international warriors



 Десять долгих лет советские солдаты воевали в далёком Афганистане. Среди них был и зельвенец Александр Марковский.

Родом он из Волковысского района. После школы закончил Козловщинское СПТУ. Отправляясь в сентябре 1983 года на срочную службу в армию, не думал, что со временем попадет в Афганистан.
Сначала Александр и его однополчане три месяца проходили военную подготовку в учебном полку в Усть-Каменогорске Казахской ССР. Их знакомили с афганскими обычаями и традициями ислама, учили как себя вести, чтобы ненароком не оскорбить местных жителей.

Служить довелось в артиллерийском полку в городе Баграме. Его назначили механиком-водителем тягача для перевозки орудия и отправили на один из блокпостов, который находился на дороге Баграм–Кабул.
– Жилище, в котором мы находились, трудно было назвать казармой, – вспоминает Александр – Она была построена из камня и глины, вместо крыши лежали бревна, окна смастерили из ящиков для снарядов. Одну из землянок приспособили под штаб, столовую и ружейную комнату. Она была заставлена ящиками с боеприпасами. В случае нападения каждый из нас должен был захватить с собой ящик с патронами или гранатами. Помещение освещала автомобильная лампочка, которая работала от дизельного генератора.
– С отоплением дела обстояли не лучше, – вспоминает Александр. – Для железной печки было очень сложно отыскать в горах дрова. Нам их привозили редко и в малом количестве. Зато настоящим наслаждением для наших солдат была небольшая баня, которую они построили своими руками. И в перерывах между боями можно было помыться. Еду готовили сами. Хлеба часто не хватало, и мы научились выпекать лепёшки.
Территория, на которой дислоцировался полк, по периметру была окружена окопами, двойной колючей проволокой. Круглосуточно солдаты несли караульную службу, охраняли вверенный им участок дороги. Времени на отдых было очень мало: через каждые три часа заступали в караул. Да и технику нужно было поддерживать в надежном состоянии. Были дни, когда спать приходилось по несколько часов в сутки. Многим нашим ребятам было очень сложно привыкать к резким перепадам температуры: днем жара боле 30 градусов, а ночью холодно. Кроме этого, ночи там очень темные. Стоя на посту изо всех сил приходилось вслушиваться в звуки и шорохи. В это время суток душманы чаще всего совершали нападения. А как увидеть противника, когда ничего не видно? Стреляли вкруговую, чтобы близко не подпустить врага.
– Жили мы дружно, – вспоминает Александр. – В короткие часы отдыха даже блокпосты умудрялись праздновать дни рождения. Но самым большим счастьем для каждого из нас была весточка из дома.



Демобилизовался юноша в феврале 1986 года. Душанбе–Москва–Минск. И, наконец, долгожданная встреча с родными и друзьями…
Едва вернувшись домой, Александр устроился фрезеровщиком на гродненский завод автомагнитол. За добросовестное отношение к работе неоднократно поощрялся руководством.
 Там же, в Гродно, он встретил Марину – свою будущую жену. После свадьбы она убедила мужа переехать жить на свою родину в Зельву. Сейчас Александр – водитель  РУП ЖКХ, жена работает в райбыткомбинате.
 Они не только счастливые родители (вырастили двух дочерей), но и заботливые бабушка и дедушка.

Осенью 1986 года восемнадцатилетнего Виктора Юргеля призвали в армию. 
По итогам отбора призывная комиссия определила парня в Пограничные войска КГБ СССР. На сборном пункте Гродненского областного военкомата он узнал, что будет служить на южной границе, а где точно – не сказали. Вместе с ним в пограничную команду попали ребята из Зельвенского района Игорь Круковский, Юрий Антонович и Владимир Леута.

Затем была долгая дорога поездом до места службы. Новобранцев терзали догадки, куда же их везут. Сопровождающие лишь обмолвились, что служить ребята будут в Краснознамённом среднеазиатском пограничном округе. Конечной остановкой железнодорожного состава был город Керки – областной центр Туркменской ССР на границе с Афганистаном. Там всех прибывших новобранцев встретили офицеры и сержанты. Они сообщили, что сначала молодые бойцы будут познавать азы военной науки в учебном центре Керкенского пограничного отряда и только после этого самым достойным выпадет честь проходить дальнейшую военную службу на заставах и мобильных группах в Афганистане. Всего в «учебке» было около трехсот человек со всех уголков Советского Союза. Через некоторое время (после собеседования) призывников распределили по разным учебным подразделениям. Виктор Юргель попал в роту, где готовили водителей именно к условиям Афганистана.
– Нас учили не только водить машину в пустынных и горных условиях, – вспоминает Виктор Борисович. – Больше всего делали упор на боевую подготовку. Прививали главное правило: находясь на чужой территории, даже во время отдыха не выпускать из рук оружие.
Учёба пролетела быстро. И вновь последовали новые назначения: кого на заставу, кого в Афганистан в мобильную группу, а некоторых оставили в пограничном отряде. Среди последних был и Виктор. Дальнейшая его служба проходила в роте обеспечения. За ним закрепили машину, выдали автомат, патроны и бронежилет.
– Наша рота занималась доставкой боеприпасов и многого другого на пограничные заставы, а также в подразделения, воюющие в Афганистане, – вспоминает Виктор Борисович. – Навсегда в памяти остался первый рейс на территорию Афганистана. После напутствия командира «Возвращайтесь живыми!» автоколонна, состоящая из полсотни машин, в сопровождении бронетехники, отправилась по маршруту. Возле одной из застав была устроена понтонная переправа через Амударью. Горные дороги – настоящее испытание для водителей. С одной стороны – отвесные скалы, с другой – такая пропасть, что смотреть жутко, да и увиденное внизу ужасало: пропасть была завалена подбитой и изувеченной техникой. Все это как бы предупреждало: «Будь осторожен!». Поэтому каждый из нас чувствовал сильное психологическое напряжение. Более спокойно стало, когда впереди показалась пологая высота с трепещущим алым флагом – сторожевой пост. Вдоль важных дорог Афганистана такие посты были не редкость. И каждый из них – маленькая крепость, где трудную службу вместе с афганскими солдатами несли и наши пограничники. По дороге мы делали остановки в местах дислокации наших маневренных групп. Часть машин оставалась под разгрузку, а мы продолжали путь дальше – в конечный пункт назначения – город Меймене. Первый рейс прошёл спокойно, без стычек с противником. Такие поездки продолжались неделями. И кабина автомобиля для нас была, что стены родного дома.
Каждый рейс был сопряжён с опасностью. Душманы минировали дороги и устраивали засады. И тогда от военного водителя требовалось самообладание, шофёрское мастерство и личная храбрость. За время службы водителем Виктор уяснил для себя, что даже самая надежная современная техника со временем теряет свои достоинства, если не беречь ее. Именно поэтому большую часть свободного времени воин уделял обслуживанию автомобиля. И не важно было: холод на улице или жара, хорошее у него настроение или плохое, главное – боеготовность машины. И техника ни разу не подводила его на долгих маршах.
За участие в боевых действиях Виктор Юргель был награжден медалью «За отличие в охране государственной границы СССР».
Два года срочной военной службы закончились. По дороге домой Виктор думал, рассказывать ли обо всем пережитом родным. Однако ничего говорить не пришлось. Увидев на груди сына медаль «От благодарного афганского народа», они и так все поняли.



Вернувшись домой Виктор встретился со своей любимой девушкой Снежаной, с которой дружил ещё со школы. Через некоторое время поженились. И с того времени живут счастливо.
Виктор Юргель уже много лет работает в Зельвенском опытном лесничестве вальщиком леса. За отличные успехи в труде, высокие показатели и профессиональное мастерство он неоднократно награждался грамотами и ценными подарками от Слонимского лесхоза и вышестоящих организаций. Охотно Виктор Борисович передает свой опыт молодым работникам. Сам часто становился призёром областных соревнований среди лесорубов.

Гордится отец своими сыновьями Александром и Вадимом, которые выросли трудолюбивыми и добрыми людьми. Главное желание бывшего воина-интернационалиста, чтобы они жили под мирным небом и не изведали ужасов войны.


Дзесяць доўгіх гадоў савецкія салдаты ваявалі ў далёкім Афганістане. Сярод іх быў і зельвенец Аляксандр Маркоўскі. 

              Родам ён з Ваўкавыскага раёна. Пасля школы скончыў Казлоўшчынскае СПТВ. Выпраўляючыся ў верасні 1983 года на тэрміновую службу ў войска, не думаў, што з часам патрапіць у Афганістан.
     Спачатку Аляксандр і яго аднапалчане тры месяцы праходзілі ваенную падрыхтоўку ў навучальным палку ў Усць-Каменагорску Казахскай ССР. Іх знаёмілі з афганскімі звычаямі і традыцыямі ісламу, вучылі як сябе паводзіць, каб незнарок не абразіць мясцовых жыхароў.  

           Служыць давялося ў артылерыйскім палку ў горадзе Баграма. Яго прызначылі механікам-вадзіцелем цягача для перавозкі прылады і адправілі на адзін з блокпастоў, які знаходзіўся на дарозе Баграм-Кабул.
        - Жыллё, у якім мы знаходзіліся, цяжка было назваць казармай, - успамінае Аляксандр - Яна была пабудавана з каменю і гліны, замест даху ляжалі бярвёны, вокны змайстравалі з скрынь для снарадаў. Адну з зямлянак прыстасавалі пад штаб, сталовую і ружэйны пакой. Яна была застаўлена скрынямі з боепрыпасамі. У выпадку нападу кожны з нас павінен быў захапіць з сабой скрынку з патронамі ці гранатамі. Памяшканне асвятляла аўтамабільная лямпачка, якая працавала ад дызельнага генератара. 


         - З ацяпленнем справы ішлі не лепш, - успамінае Аляксандр. - Для жалезнай печкі было вельмі складана адшукаць у гарах дровы. Нам іх прывозілі рэдка і ў малой колькасці. Затое сапраўдным асалодам для нашых салдат была невялікая лазня, якую яны пабудавалі сваімі рукамі. І ў перапынках паміж баямі можна было памыцца. Ежу гатавалі самі. Хлеба часта не хапала, і мы навучыліся выпякаць аладкі.  


           Тэрыторыя, на якой дыслакаваўся полк, па перыметры была акружаная акопамі, двайным калючым дротам. Кругласутачна салдаты неслі вартавую службу, ахоўвалі даручаны ім участак дарогі. Часу на адпачынак было вельмі мала: праз кожныя тры гадзіны заступалі на варту. Ды і тэхніку трэба было падтрымліваць у надзейным стане. Былі дні, калі спаць даводзілася па некалькі гадзін у суткі. Шматлікім нашым хлопцам было вельмі складана прывыкаць да рэзкіх перападаў тэмпературы: днём спякота больш за 30 градусаў, а ўначы холадна. Акрамя гэтага, ночы там вельмі цёмныя. Стоячы на пасту, з усіх сіл даводзілася услухоўвацца ў гукі і шолахі. У гэты час сутак душманы часцей за ўсё здзяйснялі напады. А як убачыць праціўніка, калі нічога не відаць? Стралялі па кругавой, каб блізка не падпусціць ворага. 


             - Жылі мы дружна, - успамінае Аляксандр. - У кароткія гадзіны адпачынку нават блакпасты умудраліся святкаваць дні нараджэння. Але самае вялікае, шчасце для кожнага з нас была вестачка з хаты. 







      Дэмабілізаваўся юнак ў лютым 1986 года. Душанбэ-Масква-Мінск. І, нарэшце, доўгачаканая сустрэча з роднымі і сябрамі ... 


       Ледзь вярнуўшыся дадому, Аляксандр уладкаваўся фрэзероўшчыкам на гродзенскі завод аўтамагнітол. За добрасумленнае стаўленне да працы неаднаразова ўзнагароджваўся кіраўніцтвам.
                Там жа, у Гродне, ён сустрэў Марыну - сваю будучую жонку. Пасля вяселля яна пераканала мужа пераехаць жыць на сваю радзіму ў Зэльву. Зараз Аляксандр - вадзіцель РУП ЖКГ, жонка працуе ў райбыткамбінаце.
                Яны не толькі шчаслівыя бацькі (выгадавалі дзвюх дачок), але і клапатлівыя бабуля і дзядуля.

                  Ўвосень 1986 года васемнаццацігадовага Віктара Юргеля прызвалі ў армію.


               Па выніках адбору прызыўная камісія вызначыла хлопца ў Памежныя войскі КДБ СССР. На зборным пункце Гродзенскага абласнога ваенкамата ён даведаўся, што будзе служыць на паўднёвай мяжы, а дзе дакладна - не сказалі. Разам з ім у памежную каманду трапілі хлопцы з Зэльвенскага раёна Ігар Крукоўскі, Юрый Антонавіч і Уладзімір Леўта.
                Затым была доўгая дарога цягніком да месца службы. Навабранцаў раздзіралі здагадкі, куды ж іх вязуць. Суправаджаючыя толькі абмовіліся, што служыць хлопцы будуць у Чырванасцяжнай сярэднеазіяцкай памежнай акрузе. Канчатковым прыпынкам чыгуначнага саставу быў горад Керка - абласны цэнтр Туркменскай ССР на мяжы з Аўганістанам. Там ўсіх, прыбыўшых навабранцаў сустрэлі афіцэры і сяржанты. Яны паведамілі, што спачатку маладыя байцы будуць пазнаваць асновы ваеннай навукі ў навучальным цэнтры Керкенского пагранічнага атрада і толькі пасля гэтага самым годным выпадзе гонар праходзіць далейшую ваенную службу на заставах і мабільных групах у Афганістане. Усяго ў «вучэбке» было каля трахсот чалавек з усіх куткоў Савецкага Саюза. Праз некаторы час (пасля бяседы) прызыўнікоў размеркавалі па розных вучэбных падраздзяленнях. Віктар Юргель трапіў у роту, дзе рыхтавалі кіроўцаў менавіта да ўмоў Афганістана.
            - Нас вучылі не толькі вадзіць машыну ў пустынных і горных умовах, - успамінае Віктар Барысавіч. - Больш за ўсё рабілі ўпор на баявую падрыхтоўку. Прышчаплялі галоўнае правіла: знаходзячыся на чужой тэрыторыі, нават падчас адпачынку не выпускаць з рук зброю.
          Вучоба праляцела хутка. І зноў рушылі ўслед новыя прызначэнні: каго на заставу, каго ў Афганістан у мабільную групу, а некаторых пакінулі ў памежным атрадзе. Сярод апошніх быў і Віктар. Далейшая яго служба праходзіла ў роце забеспячэння. За ім замацавалі машыну, выдалі аўтамат, патроны і бронекамізэльку.
             - Наша рота займалася дастаўкай боепрыпасаў і шмат чаго іншага на памежныя заставы, а таксама ў падраздзяленні, якія ваявалі ў Афганістане, - успамінае Віктар Барысавіч. - Назаўжды ў памяці застаўся першы рэйс на тэрыторыю Афганістана. Пасля пажадання камандзіра «Вяртайцеся жывымі!» аўтакалона, якая складаецца з паўсотні машын, у суправаджэнні бронетэхнікі, адправілася па маршруце. Каля адной з застаў была ўладкованая пантонная пераправа праз Амудар'ю. Горныя дарогі - сапраўднае выпрабаванне для кіроўцаў. З аднаго боку - стромыя скалы, з другога - такая прорву, што глядзець жудасна, ды і ўбачанае ўнізе жахала: прорву была завалена падбітай і знявечанай тэхнікай. Усё гэта як бы папярэджвала: «Будзь асцярожны!». Таму кожны з нас адчуваў моцнае псіхалагічнае напружанне. Больш спакойна стала, калі наперадзе здалася спадзістая вышыня з дрыготкім чырвоным сцягам - вартавы пост. Уздоўж важных дарог Афганістана такія пасты былі не рэдкасць. І кожны з іх - маленькая крэпасць, дзе цяжкую службу разам з афганскімі салдатамі неслі і нашы пагранічнікі. Па дарозе мы рабілі прыпынкі ў месцах дыслакацыі нашых манеўраных груп. Частка машын заставалася пад разгрузку, а мы працягвалі шлях далей - у канчатковы пункт прызначэння - горад Меймене. Першы рэйс прайшоў спакойна, без сутычак з супернікам. Такія паездкі працягваліся тыднямі. І кабіна аўтамабіля для нас была, што сцены роднай хаты.
              Кожны рэйс быў спалучаны з небяспекай. Душманы мініравалі дарогі і ладзілі засады. І тады ад ваеннага кіроўцы патрабавалася самавалоданне, шафёрское майстэрства і асабістая адвага. За час службы кіроўцам Віктар ўразумеў для сябе, што нават самая надзейная сучасная тэхніка з часам губляе свае вартасці, калі не берагчы яе. Менавіта таму вялікую частку вольнага часу воін надаваў абслугоўванню аўтамабіля. І не важна было: холад на вуліцы ці спякота, добрае ў яго настрой ці дрэннае, галоўнае - боегатоўнасць машыны. І тэхніка ні разу не падводзіла яго на доўгіх маршах.
      За ўдзел у баявых дзеяннях Віктар Юргель быў узнагароджаны медалём "За адрозненне ў ахове дзяржаўнай мяжы СССР».

Два гады тэрміновай ваеннай службы скончыліся. Па дарозе дадому Віктар думаў, распавядаць ці пра ўсё перажытае родным. Аднак нічога казаць не прыйшлося. Убачыўшы на грудзях сына медаль «Ад удзячнага афганскага народа», яны і так усё зразумелі.






             Вярнуўшыся дадому Віктар сустрэўся са сваёй каханай дзяўчынай Сняжанай, з якой сябраваў яшчэ з школы. Праз некаторы час пажаніліся. І з таго часу жывуць шчасліва.
          Віктар Юргель ўжо шмат гадоў працуе ў Зэльвенскім дасведчаным лясніцтве вальшчыкам лесу. За выдатныя поспехі ў працы, высокія паказчыкі і прафесійнае майстэрства ён неаднаразова ўзнагароджваўся граматамі і каштоўнымі падарункамі ад Слонімскага лясгаса і вышэйстаячых арганізацый. Ахвотна Віктар Барысавіч перадае свой вопыт маладым работнікам. Сам часта станавіўся прызёрам абласных спаборніцтваў сярод лесарубаў.

           Ганарыцца бацька сваімі сынамі Аляксандрам і Вадзімам, якія выраслі працавітымі і добрымі людзьмі. Галоўнае жаданне былога воіна-інтэрнацыяналіста, каб яны жылі пад мірным небам і ня зведалі жахаў вайны.


For ten long years, Soviet soldiers fought in faraway Afghanistan. Among them was a sloven who was Alexander Markovsky.
           He hails from Volkovysk district. After school he graduated from the Kozlovschinsky SPTU. Going to military service in September 1983, he did not think that he would eventually enter Afghanistan.
              First, Alexander and his fellow soldiers underwent military training for three months in a training regiment in Ust-Kamenogorsk, Kazakh SSR. They were introduced to the Afghan customs and traditions of Islam, taught how to behave so as not to inadvertently offend local residents.
            He served in the artillery regiment in the city of Bagram. He was appointed the driver of the tractor to transport the guns and sent to one of the checkpoints, which was located on the Bagram – Kabul road.

              “It was hard to call the dwelling in which we were located,” Alexander recalls. “It was built of stone and clay, instead of the roof there were logs, the windows were made from shell boxes. One of the dugouts was adapted for headquarters, a dining room and a gun room. She was stuffed with ammunition boxes. In the event of an attack, each of us had to take with us a box of cartridges or grenades. The room was lit by a car light, which was powered by a diesel generator.
         “Things were no better with heating,” Alexander recalls. - For the iron stove it was very difficult to find firewood in the mountains. They were brought to us rarely and in small quantities. But the real pleasure for our soldiers was a small bathhouse, which they built with their own hands. And in between fights, you could wash yourself. They prepared the food themselves. Bread was often not enough, and we learned to bake cakes.
         The territory on which the regiment was stationed was surrounded along the perimeter by trenches and a double barbed wire. Around the clock, soldiers were on guard duty, guarding the section of the road entrusted to them. There was very little time for rest: every three hours we entered the guard. And the equipment needed to be maintained in a reliable condition. There were days when I had to sleep several hours a day. It was very difficult for many of our guys to get used to sudden changes in temperature: during the day the heat is more than 30 degrees, and at night it is cold. Other than that, the nights there are very dark. Standing at the post with all his might had to listen to the sounds and rustles. At this time of day, dushmans most often made attacks. But how to see the enemy when nothing is visible? They shot round in order to keep close the enemy.
            “We lived together,” Alexander recalls. - In the short hours of rest, even roadblocks managed to celebrate birthdays. But the greatest happiness for each of us was the news from home.






The young man was discharged in February 1986. Dushanbe – Moscow – Minsk. And finally, the long-awaited meeting with family and friends ...
             As soon as he returned home, Alexander got a job as a milling machine operator at the Grodno car radio factory. For his conscientious attitude to work, he was repeatedly encouraged by management.
             In the same place, in Grodno, he met Marina - his future wife. After the wedding, she persuaded her husband to move to live in his homeland in Zelva. Now Alexander is a driver of the housing and communal services housing and communal services, his wife works in a regional factory.
           They are not only happy parents (raised two daughters), but also caring grandparents.


In the fall of 1986, eighteen-year-old Viktor Yurgel was drafted into the army.
            As a result of the selection, the draft committee identified the guy in the Border troops of the KGB of the USSR. At the assembly point of the Grodno regional military registration and enlistment office, he found out that he would serve on the southern border, but they did not say where exactly. Together with him, guys from the Zelvensky district Igor Krukovsky, Yuri Antonovich and Vladimir Leuta got into the border team.
               Then there was a long train ride to the duty station. The recruits were tormented by guesses where they were being taken. The attendants only mentioned that the guys would serve in the Red Banner Central Asian border region. The final stop of the train was the city of Kerki - the regional center of the Turkmen SSR on the border with Afghanistan. There, all the new recruits arrived were met by officers and sergeants. They said that at first the young fighters will learn the basics of military science at the training center of the Kerken border detachment and only after that the most worthy will be honored to do further military service at outposts and mobile groups in Afghanistan. In total, there were about three hundred people from all over the Soviet Union in the “training”. After some time (after the interview), the recruits were distributed among different educational units. Viktor Yurgel got into a company where drivers were trained precisely for the conditions of Afghanistan.
                   “We were taught not only to drive a car in desert and mountain conditions,” recalls Viktor Borisovich. - Most of the emphasis was on combat training. They instilled the main rule: while on foreign territory, even during rest, do not let go of weapons.
             Learning flew by quickly. And again, new appointments followed: some to the outpost, some to Afghanistan as a mobile group, and some were left in the border detachment. Among the latter was Victor. His further service took place in a support company. They fixed the car behind him, issued a machine gun, cartridges and body armor.
                “Our company was engaged in the delivery of ammunition and much more to border outposts, as well as to units fighting in Afghanistan,” recalls Viktor Borisovich. - Forever the first flight to Afghanistan remained in my memory. After the commander’s parting words “Come back alive!” a motorcade consisting of fifty vehicles, accompanied by armored vehicles, set out on the route. A pontoon ferry across the Amu Darya was arranged near one of the outposts. Mountain roads are a real challenge for drivers. On the one hand there are sheer cliffs, on the other there is such an abyss that it is terrible to watch, and what was seen below was horrifying: the abyss was littered with damaged and mutilated equipment. All this seemed to warn: "Be careful!". Therefore, each of us felt a strong psychological stress. It became calmer when a gentle height with a fluttering red flag appeared - a guard post. Along the important roads of Afghanistan, such posts were not uncommon. And each of them is a small fortress, where our border guards carried out difficult service along with Afghan soldiers. On the way, we made stops at the locations of our maneuver groups. Part of the cars remained for unloading, and we continued on further - to the final destination - the city of Meimen. The first flight was calm, without clashes with the enemy. Such trips continued for weeks. And the cabin of the car for us was that of the walls of our home.
             Each flight was fraught with danger. Dushmans mined roads and ambushed. And then from the military driver required composure, driver skill and personal courage. During his service as a driver, Victor realized for himself that even the most reliable modern equipment loses its dignity over time, if you do not protect it. That is why the warrior devoted most of his free time to car maintenance. And it didn’t matter: cold in the street or heat, good mood or bad, most importantly - the combat readiness of the machine. And the technology never let him down on long marches.
          For participation in the hostilities, Viktor Yurgel was awarded the medal "For Distinction in the Protection of the State Border of the USSR."
            Two years of military service are over. On the way home, Victor was thinking whether to tell about everything experienced by his relatives. However, nothing had to be said. Seeing the medal “From the grateful Afghan people” on their son’s chest, they understood everything already.




                Returning home, Victor met with his beloved girlfriend Snezhana, with whom he had been friends since high school. After some time they got married. And from that time they live happily.

                  Viktor Yurgel has been working in the Zelva Experimental Forestry for a long time as a forest feller. For excellent success in work, high performance and professional excellence, he was repeatedly awarded with diplomas and valuable gifts from the Slonim Forestry and higher organizations. Willingly, Victor Borisovich passes on his experience to young workers. He himself often became the winner of regional competitions among lumberjacks.

                A father is proud of his sons Alexander and Vadim, who grew up being hardworking and kind people. The main desire of the former soldier-internationalist is that they live under a peaceful sky and do not know the horrors of war.